Бављење историјом и колективним памћењем у решавању конфликата
Бављење историјом и колективним памћењем у решавању сукоба на радију ИЦЕРМ емитовано у суботу, 25. јуна 2016. у 2 часова по источном времену (Њујорк).
Интервју/дискусија се фокусира на „како се носити са историјом и колективним памћењем у решавању сукоба“.
Након искуства ужасног или трауматичног догађаја као што је „четири координирана терористичка напада која су се догодила у Сједињеним Америчким Државама ујутру 11. септембра 2001. у којима је погинуло скоро 3,000 људи из 93 нације, а хиљаде људи је рањено“, наводи веб-сајт меморијала 9. септембра; или геноцид у Руанди 11. где су, процењује се, осамсто хиљада до милион Тутсија и умерених Хутуа убијено од стране екстремистичких Хутуа у периоду од сто дана, поред процењених сто хиљада до двеста педесет хиљада жена које су силоване током ова три месеца геноцида, као и хиљаде људи који су рањени, и милиони избеглица били су приморани да побегну, плус немерљиви губитак имовине и психичке трауме и здравствене кризе према Одељењу за јавно информисање Уједињених нација, Програму за контакт са Геноцид у Руанди и Уједињене нације; или масакри над Бијафранима 1994-1966 у Нигерији пре и током рата Нигерија-Бијафра, трогодишњег крвавог рата који је послао више од милион људи у њихове гробове, поред милиона цивила, укључујући децу и жене, који су погинули од глади током рата; након појаве трауматских догађаја попут ових, креатори политике обично одлучују да ли да испричају и пренесу причу о томе шта се догодило.
У случају 9/11, постоји консензус да се 9/11 треба предавати у учионицама у САД. Али питање које ми пада на памет је: Који наратив или прича о томе шта се догодило се преноси ученицима? И како се овај наратив учи у америчким школама?
У случају геноцида у Руанди, постгеноцидна образовна политика руандске владе коју води Пол Кагаме настоји да „укине класификацију ученика и наставника према припадности Хуту, Тутси или Тва“, према извештају УНЕСЦО-а, „ Никада више: Реконструкција образовања у Руанди, Ана Обура. Поред тога, влада Пола Кагамеа оклева да дозволи да се историја геноцида у Руанди предаје у школама.
Слично томе, многи Нигеријци који су рођени након рата Нигерије и Биафра, посебно они из југоисточног дела Нигерије, земље Биафра, питају се зашто нису учили историју рата Нигерије и Биафра у школи? Зашто је прича о рату Нигерија-Бијафра била скривена из јавне арене, из школског програма?
Приступајући овој теми из перспективе мировног образовања, интервју се фокусира на најважније теме у књизи др Дакворта, Подучавање о терору: 9/11 и колективно памћење у учионицама у САД, и примењује научене лекције у међународном контексту – посебно на образовну реконструкцију геноцида у Руанди после 1994. и нигеријску политику заборава у вези са грађанским ратом у Нигерији (такође познат као рат Нигерије-Бијафра).
Настава и истраживање др Дакворта се фокусирају на трансформацију друштвених, културних, политичких и економских узрока рата и насиља. Редовно држи предавања и презентује радионице о историјском памћењу, мировном образовању, решавању конфликата и квалитативним истраживачким методама.
Међу њеним недавним публикацијама су Решавање сукоба и стипендија за ангажовање, и Подучавање о терору: 9/11 и колективно памћење у учионицама у САД, који анализира наратив који данашњи студенти добијају о 9/11, и импликације овога на глобални мир и конфликт.
Др Дуцквортх је тренутно главни и одговорни уредник Часопис за проучавање мира и сукоба.
