Разоружање током етничког и верског рата: перспектива УН

Уважени говор на Годишњој међународној конференцији о решавању етничких и верских сукоба и изградњи мира 2015. одржаној у Њујорку 10. октобра 2015. од стране Међународног центра за етно-религијско посредовање.

Звучници:

Кертис Рејнолд, секретар, Саветодавни одбор генералног секретара за питања разоружања, Канцеларија Уједињених нација за питања разоружања, седиште Уједињених нација, Њујорк.

Велико ми је задовољство што сам јутрос овде да вам говорим о раду Уједињених нација, посебно о раду Канцеларије Уједињених нација за питања разоружања (УНОДА) и њеним настојањима да се из перспективе бави свим изворима оружаних сукоба разоружања.

Хвала Међународном центру за етно-религијско посредовање (ИЦЕРМ) на организацији ове важне конференције. Долази када обележавамо 70. годишњицу Уједињених нација које су већ седам деценија на челу напора за изградњу мира и превенцију сукоба широм света. Стога поздрављамо неуморни рад организација цивилног друштва као што је ваша на развоју алтернативних метода спречавања и решавања оружаних сукоба и едукације људи о опасностима међуетничких и међуверских сукоба.

Организације цивилног друштва дале су велики допринос и на пољу разоружања, а Канцеларија Уједињених нација за питања разоружања је посебно захвална на њиховом раду у том погледу.

Као ветеран шест мировних мисија Уједињених нација, био сам сведок и веома добро познајем дуготрајну друштвену, еколошку и економску штету коју су оружани сукоби изазвали у многим деловима света. Као што сви знамо, такви сукоби имају неколико узрока, од којих су религија и етничка припадност само два. Конфликти такође могу бити изазвани бројним другим узроцима који се морају решавати одговарајућим мерама које се директно баве специфичним основним узроцима, укључујући оне верског и етничког порекла.

Моје колеге у Одељењу за политичке послове, посебно оне у Јединици за подршку посредовању, имају мандат да пронађу одговарајуће мере за решавање основних узрока сукоба свих врста и распоредили су широк спектар ресурса у многим областима сукоба са велика ефикасност. Ови напори, иако су у неким случајевима веома ефикасни, сами по себи нису довољни за потпуно решавање оружаних сукоба свих врста. Да би се ефикасно носили са оружаним сукобима, укључујући решавање њихових основних узрока и разорних последица, УН се ослања на широк спектар стручности.

У том смислу, различита одељења у оквиру система Уједињених нација сарађују како би довели своје специјализоване ресурсе и људску снагу у решавање проблема оружаног сукоба. Ова одељења укључују Канцеларију Уједињених нација за питања разоружања, Одељење за политичка питања, Одељење за мировне операције (ДПКО), Одељење за теренску службу (ДФС) и многе друге.

Ово ме доводи до рада Канцеларије за питања разоружања и њене улоге у превенцији и решавању оружаних сукоба. Наша улога у ономе што је у суштини заједнички напор је да смањимо доступност оружја и муниције који подстичу сукоб. Тема ове панел дискусије: „Разоружање током етничког и верског рата“ изгледа сугерише да би могао постојати посебан приступ разоружању у контексту верског и етничког сукоба. Да будем јасан на почетку: Канцеларија УН за питања разоружања не прави разлику између различитих врста оружаних сукоба и усваја јединствен приступ у извршавању свог мандата разоружања. Кроз разоружање, надамо се да ћемо смањити доступност свих врста оружја које тренутно подстичу верске, етничке и друге сукобе широм света.

Разоружање, у контексту свих сукоба, било да су етнички, верски или на неки други начин, укључује прикупљање, документовање, контролу и одлагање малокалибарског оружја, муниције, експлозива и лаког и тешког наоружања од бораца. Циљ је да се смањи и на крају елиминише нерегулисана доступност оружја и тиме смање шансе за наставак сукоба било које врсте.

Наша канцеларија ради на подршци и промовисању споразума о контроли наоружања јер су ови споразуми играли кључну улогу у смиривању сукоба током историје разоружања. Они су деловали као мере за изградњу поверења, обезбеђујући и пут и прилику за довођење супротстављених снага за преговарачки сто.

Споразум о трговини оружјем и Програм акције, на пример, су два веома важна оруђа која међународна заједница може применити као заштитне мере против нелегалног преноса, дестабилизујућег гомилања и злоупотребе конвенционалног оружја које се, тако често, користи за унапређење етничких, верских , и други сукоби.

АТТ који је недавно усвојила Генерална скупштина УН има за циљ успостављање највиших могућих заједничких међународних стандарда за регулисање међународне трговине конвенционалним оружјем, као и спречавање и искорењивање нелегалне трговине конвенционалним оружјем и његовог преусмеравања. Нада је да ће појачаним регулисањем трговине оружјем бити остварена већа мера мира у подручјима сукоба.

Као што је генерални секретар недавно рекао, „Споразум о трговини оружјем нуди обећање мирнијег света и елиминише очигледан морални јаз у међународном праву.

Поред своје улоге у подршци усвајању Уговора о трговини оружјем, Канцеларија УН за питања разоружања надгледа Програм акције за спречавање, борбу и искорењивање незаконите трговине малокалибарским и лаким оружјем у свим њеним аспектима. То је важна иницијатива коју подржавају Уједињене нације основана 1990-их за смањење доступности малокалибарског и лаког наоружања промовисањем различитих режима контроле наоружања у земљама учесницама.

Савет безбедности УН такође игра кључну улогу у разоружању у циљу елиминисања етничких, верских и других сукоба. У августу 2014. Савет безбедности је усвојио резолуцију о претњама међународном миру и безбедности изазваним терористичким актима[1], са посебним освртом на претњу коју представљају страни терористички борци. Значајно је да је Савет поново потврдио своју одлуку да државе треба да спрече директну или индиректну набавку, продају или трансфер оружја Исламској држави у Ираку и Леванту (ИСИЛ), фронту Ал Нусрах (АНФ) и свим појединцима, групама, предузећима и ентитети повезани са Ал-Каидом.[2]

Да закључим, покушао сам да бацим мало светла на рад Канцеларије УН за питања разоружања и кључну улогу разоружања у решавању етничких, верских и других сукоба. Разоружање, као што сте можда већ схватили, је само део једначине. Наш рад у Уједињеним нацијама на окончању етничких, верских и других облика сукоба је заједнички напор многих делова система УН. Само коришћењем специјализоване експертизе различитих сектора система УН можемо најбоље да се позабавимо основним узроцима верских, етничких и других сукоба на ефикасан начин.

[1] С/РЕС/2171 (2014), 21. август 2014.

[2] С/РЕС/2170 (2014), оп 10.

Share

Повезани чланци

Религије у Игболанду: Диверзификација, релевантност и припадност

Религија је један од социоекономских феномена са неоспорним утицајем на човечанство било где у свету. Колико год да се чини светим, религија није важна само за разумевање постојања било ког аутохтоног становништва, већ има и политички значај у међуетничком и развојном контексту. Историјски и етнографски докази о различитим манифестацијама и номенклатурама феномена религије обилују. Нација Игбо у јужној Нигерији, са обе стране реке Нигер, једна је од највећих црначких предузетничких културних група у Африци, са непогрешивим верским жаром који имплицира одрживи развој и међуетничке интеракције унутар њених традиционалних граница. Али верски пејзаж Игболанда се стално мења. До 1840. доминантна религија(е) Игбоа била је аутохтона или традиционална. Мање од две деценије касније, када су хришћанске мисионарске активности отпочеле у овој области, ослобођена је нова сила која ће на крају реконфигурисати аутохтони верски пејзаж овог подручја. Хришћанство је постало патуљак доминације овог другог. Пре стогодишњице хришћанства у Игболанду, ислам и друге мање хегемонистичке вере су се појавиле да се такмиче против аутохтоних Игбо религија и хришћанства. Овај рад прати верску диверсификацију и њен функционални значај за хармоничан развој у Игболанду. Своје податке црпи из објављених радова, интервјуа и артефаката. Тврди се да ће како се нове религије појављују, религиозни пејзаж Игбоа наставити да се диверзификује и/или прилагођава, било ради укључивања или ексклузивитета међу постојећим и новим религијама, за опстанак Игбоа.

Share

Прелазак на ислам и етнички национализам у Малезији

Овај рад је сегмент већег истраживачког пројекта који се фокусира на успон етничког малајског национализма и превласти у Малезији. Док се пораст етничког малајског национализма може приписати различитим факторима, овај рад се посебно фокусира на исламски закон о конверзији у Малезији и на то да ли је ојачао или не осећај превласти етничке Малајке. Малезија је мултиетничка и мултирелигијска земља која је стекла независност 1957. године од Британаца. Малајци, као највећа етничка група, одувек су веру ислама сматрали делом и делом свог идентитета који их одваја од других етничких група које су уведене у земљу током британске колонијалне владавине. Док је ислам званична религија, Устав дозвољава да друге религије мирно практикују не-Малезијци, односно етнички Кинези и Индијци. Међутим, исламски закон који регулише муслиманске бракове у Малезији налаже да немуслимани морају да пређу на ислам ако желе да се венчају са муслиманима. У овом раду тврдим да је исламски закон о конверзији коришћен као средство за јачање осећања етничког малајског национализма у Малезији. Прелиминарни подаци прикупљени су на основу интервјуа са малајским муслиманима који су у браку са не-Малејкама. Резултати су показали да већина малајских испитаника сматра да је прелазак на ислам императив како то захтијевају исламска религија и државни закон. Осим тога, они такође не виде разлог зашто би се не-Малајци противили преласку на ислам, јер ће се по браку деца аутоматски сматрати Малезима према Уставу, који такође долази са статусом и привилегијама. Ставови немалајаца који су прешли на ислам засновани су на секундарним интервјуима које су водили други научници. Пошто је муслиманство повезано са Малајцем, многи неМалајци који су се преобратили осећају се лишеним свог осећаја верског и етничког идентитета и осећају се под притиском да прихвате етничку малајску културу. Иако би промена закона о конверзији могла бити тешка, отворени међуверски дијалози у школама иу јавном сектору могли би бити први корак у решавању овог проблема.

Share