Живети заједно у миру и хармонији: поздравне речи на конференцији

Добродошли! Одушевљен сам и почаствован што сам овде са вама. Хвала вам што сте нам се данас придружили. Пред нама је инспиративан и фасцинантан програм.

Али пре него што почнемо, желео бих да поделим са вама неколико мисли. Ми људи имамо тенденцију да себе видимо као да смо сачињени од крви и меса, костију и жила, застора одеће, праменова косе, које су подвргнуте условима ван наше контроле.

Ми мислимо једни друге као обичне мрље у масама; онда на сцену долази Ганди или Емерсон, Мандела, Ајнштајн или Буда, и свет је у чуду, верујући да они никако не могу бити састављени од истих ствари које смо ти и ја.

Ово је неспоразум, јер у стварности речи и дела оних којима се дивимо и поштујемо ништа не значе ако их не можемо разумети. И нисмо могли да схватимо њихово значење осим ако већ нисмо били опремљени да видимо истине које они уче и да их учинимо својима.

Ми смо много више него што мислимо – Фацети истог блиставог драгуља. Али, ово није увек очигледно.

Пример... Прошлог маја, Валл Стреет Јоурнал је објавио чланак чији је коаутор амерички саветник за националну безбедност генерал-потпуковник Мекмастерс. Једна реченица се издвојила:

писало је: „Свет није глобална заједница, већ арена у којој се нације, невладини актери и предузећа могу ангажовати и такмичити за предност.

На срећу, само зато што неко на позицији моћи нешто каже не значи да је истина.

Погледај око себе људе у овој просторији. Шта видите? Видим снагу, лепоту, отпорност, доброту. Видим људскост.

Свако од нас има причу која нас је покренула на путу који нас је довео до тога да данас будемо овде.

Желео бих да поделим своје са вама. Пре тридесет година био сам позван да помогнем аутохтоним народима који су имали опасан отпад и стару муницију која је загадила њихову земљу. Био сам понижен перспективом. Онда сам на путу кући видео налепницу на бранику на којој је писало „Ако ће следбеници водити, вође ће следити“. Дакле, урадио сам посао.

И касније је наставио да служи на пољу сукоба и стабилизације за крхке државе широм света са УН, владама, војском, донаторским агенцијама и читавом азбучном чорбом хуманитарних организација.

Отприлике трећину свог времена провео сам у састанцима са руководством земље домаћина, трговцима оружјем, амбасадорима, трговцима људима, командом оружаних снага, верским вођама, господарима дроге/рата и директорима мисија.

Много смо научили једни од других и верујем да смо постигли нешто добро. Али оно што је на мене оставило неизбрисив траг је време које сам провео ван тих ходника, са друге стране прозорског стакла.

Тамо, свакодневно људи, који често живе у најгорим и најопаснијим срединама без функционисања владе, само повремено приступају храни, чистој води или гориву, стално угрожени, постављају своје пијаце, саде усеве, брину о деци , чувао животиње, носио дрва.

Упркос томе што су свакодневно радили дуге сате у очајним околностима, пронашли су начине да раде заједно како би помогли себи, својим комшијама и, што је најважније, странцима.

На велике и мале начине, они отклањају неке од најнепремоснијих, нерешивих проблема на свету. Они деле оно што знају и оно мало што имају са другима, расељени због рата, од стране моћника, због друштвених преврата, па чак и са странцима из иностранства који, често неспособно, покушавају да помогну.

Њихова упорност, великодушност, креативност и гостопримство су без премца.

Они и њихова дијаспора су највреднији наставници. Као и ви, они пале једни другима свеће, протерујући таму, спајајући свет у светлост.

То је природа глобалне заједнице. ВСЈ може да ме цитира о томе.

Желео бих да завршим парафразирајући др Ернеста Холмса из 1931:

„Пронађи да је свет добар. Гледајте на сваког мушкарца или жену као на душу која се развија. Нека ваш ум буде умерен том људском мудрошћу која одбацује лажи које нас раздвајају и постане обдарен снагом, миром и равнотежом који могу да нас уједине у целину.”